EMOCIJE U ŠKOLSKOJ KLUPI

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Školski dani su najduži periodi u našim životima. Pola života nam prođe u učenju, jedva čekamo da se završi jer nam vremenom dosadi da učimo, naročito one stvari koje nas baš i ne zanimaju. Na kraju shvatimo da nas pravo učenje tek čeka i da je životna škola ono što traje konstantno.
Sećam se i ja da je prvi školski dan bio veoma uzbudljiv. Svi smo jedva čekali da zakoračimo u taj svet odraslih. Krenuli smo hrabro u novu pustolovinu, sa mnogo želja, očekivanja i velikom torbom na leđima koja beše teža od nas jer smo poneli sve knjige koje smo imali. Kako dani prolaze, shvatamo da to i nije baš onako kako smo zamislili. Emocije se menjaju, čini nam se da nas odrasli zanemaruju. Svaki dan dolazimo u školu u nadi da će nas pitati kako smo, šta ima novo, sta smo radili kod kuće, ali umesto toga nas šamaraju druga pitanja, kao, na primer, pitanje učitelja ili nastavnika koje glasi: ’’Šta smo imali za domaći?’’ Isto tako, kada dolazimo iz škole kući, očekujemo da nas roditelji pitaju kako je bilo u školi, kako se osećaš posle današnjeg dana? Ali, nažalost, u većini slučajeva najčešće pitanje počinje sa ŠTA, umesto sa KAKO i ono glasi: ’’Šta je bilo u školi, da li je bilo ocenjivanja?’’ Naravno, roditelji ili nastavnici, ovim pitanjima u prvi plan stavljaju ponašanje deteta koje je vezano za određenu aktivnost i u skladu sa tim ga vrednujemo, a zanemarjemo onu emotivnu stranu, stranu bića, koja teži jednom novom osećaju topline. Upravo je to prvi stepenik emotivne otupelosti svakog od nas. Nažalost, živimo u takvom sistemu, gde se emocije zanemaruju. Smatram da je porodica prva karika, ali škola nije manje važna.
Najčešće tri stvari koje utiču na emocije učenika u školi su:

1. Ponašanje nastavnika

Ne postoji dete koje nije naviklo da sva pažnja bude usmerena ka njemu. Svi mi želimo da nas neguju i brinu o nama. Ponašanje nastavnika utiče na to kako će se svako dete osećati u školskoj klupi. Imala sam priliku da vidim kako učenici “gutaju knedle“ iako nastavnik nije bio toliko grub, ali, nažalost, ni toliko empatičan da proceni da je takav pristup povređivao dete. Nenamerno, ali češće i namerno, nastavnici koriste svoj autoritet kako bi kroz oštru kritiku “dozvali pameti“ učenike. Ono što je učionici 21.veka potrebno jeste jedna nova kompetencija nastavnika, a to je emocionalna kompetencija. Mnogi naučnici tvrde kako je emocionalna inteligincija nastavnika ključna u ostvarivanju vaspitno – obrazovnih ciljeva. Emocionalna kompetetnost ide zajedno sa mudrošću, takav nastavnik je u stanju da razume sopstvene ali isto tako i emocije učenika u učionici. Mnoga istraživanja pokazuju da oskudica u upotrebi emoconalne inteligencije u učionici, može dovesti do ozbiljnog problema, kao što je: neposlušnost na času, nezdrava atmosfera, neuspešno savladano gradivo i mnogi drugi. Neki od razloga mogu biti, da nastavnik zanemaruje pitanja i probleme učenika.
2. Ponašanje vršnjaka
Svesni smo koliko su vršnjaci surovi, oduvek su bili. Pamtim čak i ja, lepljenje žvake za stolicu, nazivanje pogrdnim imenima i slično. Moje mišljenje jeste da su deca danas mnogo surovija. Radeći u školi, imala sam priliku i da se uverim u isto. Najviše emotivno stradaju oni ’’nevidljivi’’ učenici koji su meta ovim ’’zvezdama’’ u razredu. Neodgovorno i bezobzirno ponašanje, ukoliko se ne primeti na vreme, može zaista da ošteti emotivni kompas svakog učenika.
3. Ocene
Čuveno pitanje: ’’Da li je bila neka petica danas?’’ je postavilo takav takmičarski duh, koji je iscrpljujuć. Svi smo se borili da dobijemo peticu, ona je bila jedini izvor našeg prihvatanja kao vrednog bića. Naša vrednost se merila brojem petica u rubrici, a da li smo na kraju sabrali sve te petice i izračunali koeficijent naše vrednosti? Naravno da nismo. Možda je trebalo, jer bismo shvatili da se naša vrednost nije povećala, možda se čak i smanjila pošto smo, na neki način, izgubili sebe. Decu ne treba učiti da je ocena karta za voz uspeha jer to nije istina. Mi ih svesno obmanjujemo, pošto time i sebe zavaravamo.. Ocene utiči na naš strah, bes, ljutnju, ne postoji emocija koja nije probuđena ocenama. Ocene tokom čitavog školovanja u velikoj meri utiču na to kako ćemo se osećati u učionici. O emocijama u školskoj glupi se ne govori baš često, mi bismo voleli da se o ovoj temi govori više. Emocionalno pismena škola je jedan korak bliže emocionalno pismenom detetu, treba krenuti na vreme. Šta je ono što je najveći utisak ostavilo na vas u školskoj klupi, vratite se u svoja sećanja i podelite sa nama, kako one lepe, ali isto tako i manje lepe, emotivno proživljene momente u školi.

S ljubavlju,
Silvana

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *