5 NAČINA DA SE DECI POMOGNE DA IDENTIFIKUJU I IZRAZE SVOJE EMOCIJE

Rane godine su ključne za razvoj vašeg deteta. U to vreme deca najviše upijaju i uče kako svet oko njih funkcioniše. Spoznavajući tako svet oko sebe, uče mnogo o svojim osećanjima i kako da ih razumeju i izraze na odgovarajući način. Kao roditelj, potrebno je da svom detetu dozvolite da doživi sve svoje emocije i da budete otvoreni za njegovo iskustvo. Pomozite mu da prepozna prioritet, potrebu ili želju iza emocije. U ovom članku delimo sa vama pet načina kako pomoći deci da identifikuju i izraze svoje emocije.

DAJTE OSEĆAJU NAZIV

Različita osećanja kroz koje vaša deca svakodnevno prolaze, su im možda u početku strana, ali im možete pomoći tako što ćete ih na odgovarajući način imenovati. Na primer: možete koristiti razne slikovnice ili video zapise da biste detetu ukazali na različite emocije likova iz priče/a.

RAZGOVARAJTE O TOME KAKO SE OSEĆANJA MOGU IZRAZITI

Najbolji način da naučite svoju decu da izražavaju svoja osećanja je da i sami budete dobar model, primer. Započnite sa razgovorom o sopstvenim osećanjima i opišite kako ih najbolje izraziti.

PONUDITE DUBOKU NEGUJUĆU VEZU

Dok bebe umiruju roditelji, mališani i predškolci moraju da se vežu  i osećaju povezano sa mamom i tatom, kako bi regulisali i suočili se sa njihovim emocijama. Stoga, dopustite svom detetu da se poveže svaki put kada mu je to potrebno. Ovo će vam pomoći da razumete razlog/e njihove potrebe za zagrljajem, maženjem i slično. Pokazalo se da kada zagrlimo svoju decu, utiče na regulisanje njihovih emocija.

ODUPRITE SE KAŽNJAVANJU

Pribegavanje kazni koje su previše “teške” za dete ne doprinosi da se dete bolje nosi sa svojim emocijama, čak šta više utiče loše na njegov emocionalni razvoj. Ono što je bitno naglasiti jeste da detetovi postupci, ponašanja, ne smeju biti okidači za vaše emocije koje su se nataložile. Postoji velika razlika između konstruktivnog kažnjavanja i činjenja stvari zbog kojih se deca osećaju loše i nesigurno. Deca treba da su nam srećna i da se osećaju dobro u svojoj koži.

POHVALE I VEŽBE

Deca bi trebala da znaju da je sasvim u redu izraziti ono što osećamo. U ovom aspektu možete igrati svoju ulogu vežbanjem strategija koje će pomoći vašem detetu da izrazi svoja osećanja u različitim situacijama. Niz događaja koji se odvijaju u svakoj situaciji, gde su prilike da dete izrazi svoja osećanja i suoči se sa njima u interakciji sa drugima. Pohvale, pohvalite svoje dete kad god govori o svojim osećanjima, njima je to jako bitno, da oseti da ga slušate, razumete i da ste ponosni na njega.

S ljubavlju,

Vaš tim Simedonia

EMOCIONALNA POVEZANOST DECE I RODITELJA

Jedno od najmoćnijih oruđa koje roditelji imaju za odgajanje svoje dece je prirodna emocionalna veza između njih i njihovog deteta. U odnosu roditelj-dete, deca će se osećati emocionalno sigurno ako primete jaku povezanost sa roditeljima i ako veruju da ih poštuju. Stanje emocionalne sigurnosti dece u velikoj meri zavisi od "vibracija" koje im se šalju. Jednom kada se osećaju sigurno, deca mogu da izraze svoje emocije jer znaju da im neće biti suđeno.
Emocionalna povezanost dete-roditelj je neophodna za detetovu emocionalnu stabilnost. Jedan psihološki eksperiment je proučavao ljude u četrdesetim, čiji su se roditelji emocionalno udaljili od njih. Ti ljudi su često bili depresivni i nedostajalo im je osećaja za dobrobit. Imali su više poteškoća u prilagođavanju radnom okreuženju i novim socijalnim situacijama.
Nesigurno vezana deca imaju preteran strah i povećanu negativnu emocionalnost. Ovaj obrazac ponašanja može biti dobra strategija kada ima za cilj privlačenje pažnje, nedovoljno i nekonzistentno pristupačnog roditelja. Sada je uvek vreme kada trebate pružiti svom detetu toplinu i ljubav.
Pet stvari koje možete učiniti da poboljšate emocionalnu sigurnost svog deteta:
1. Voli svoje dete takvo kakvo je - voleti svoje dete znači stvarati osećaj sigurnosti. Recite svom detetu da ono znači svet za vas, da može računati na vas, dajte mu mogućnost da se oseća dobro u sebi.
2. Potvrdite svoje emocije - emotivna sigurnost dolazi iznutra. Iskoristite svakodnevne prilike da pomognete detetu da se poveže sa svojim emocionalnim jazom. Govorite o emocijama na neoptužujući način. Kada deca znaju da su njihove emocije validne, veća je verovatnoća da će na njih reagovati na odgovarajući način.
3. Ne zaboravite da se bavite sopstvenim emocionalnim potrebama - najbolji način da se pomogne deci da nauče o emocijama i razviju emocionalno sigurne veze je da se prvo pozabave sopstvenim emocijama.
4. Prvo slušajte, a zatim reagujte - zapamtite da je veliki deo dečijeg ponašanja upravljan emocijama. Pre nego što reagujete, poslušajte neizgovoreno.
5. Nađite više vremena za emocionalno povezivanje - sve veće prilike za povezivanje i razigranost mogu vam pomoći u podsticanju emocionalne sigurnosti vašeg deteta. Interakcija podstiče osećaj sigurnosti. Ne zaboravite na moć dodira.
Postoje jasni dokazi da se na upravljanje emocijama može uticati u periodu ranog detinjstva, što podvlači koliko je u tome važna uloga roditelja.
Vaš tim, Simedonia

ZNAKOVI DA ODGAJATE EMOCIONALNO INTELIGENTNO DETE

Jedna od najvažnijih stvari koju možete učiniti za svoje dete jeste da mu pomognete da upravlja svojim emocijama. Deci je potrebno iskustvo osećanja emocija i vežbaju ih tolerišući da razviju samokontrolu i emocionalnu inteligenciju.
Uspostavljanje poštovanja prema emociji, najvažniji je dečiji zadatak koji imate kao roditelj. Ukoliko se vi i vaš partner odnosite prema drugima i prema deci sa emocionalnom svešću i empatijom, veća je verovatnoća da će vaša deca uživati u jakom mentalnom zdravlju, stabilnim, zadovoljnim vezama i korisnom radnom životu.
Dobra vest je da sva deca imaju sposobnost da nauče veštine emocionalne inteligencije. Samo trebaju odrasli koji će ih naučiti kako. U tekstu ispod pročitajte, kako znati da li odgajate emocionalno inteligentno dete.
1. Pomažete mu da imenuje svoja osećanja - deca moraju znati kako da prepoznaju kako se osećaju. Možete pomoći svom detetu tako što ćete mu dodati ime njegovih emocija, bar onu emociju za koju sumnjate da vaše dete oseća.
2. Pokazujete empatiju - kada vaše dete vidi da razumete kako se oseća iznutra, osećaće se manje primorano da vam pokaže kako se oseća kroz svoje ponašanje.
3. Objašnjavanje adekvatnih načina za izražavanje emocija - deca moraju znati kako da iskažu svoje emocije na društveno primeren način.
4. Podučavanje zdravih veština suočavanja sa emocijama - jednom kada deca razumeju svoje emocije, moraju da nauče kako da se nose sa tim emocijama na zdrav način.
5. Razvijanje veština rešavanja problema - deo izgradnje emocionalne inteligencije uključuje učenje kako rešavati probleme.
6. Postavljanje razvoja emocionalne inteligencije kao stalni cilj - bez obzira koliko vaše dete izgledalo emocionalno inteligentno, uvek ima prostora za napredak. I verovatno će doći do nekih uspona i padova tokom detinjstva i adolescencije.
S ljubavlju, Bojana

EQ VS IQ – ČIJA ULOGA JE VAŽNIJA U ŽIVOTU?

Iako se IQ testovi široko koriste za merenje koeficijenta inteligencije, emocionalna inteligencija služi mnogo bolje kada je u pitanju predviđanje koliko ćemo biti uspešni u školi ili kasnije na svom radnom mestu.
IQ se koristi za određivanje akademskih sposobnosti i identifikovanja pojedinaca vanserijskom inteligencijom ili mentalnim izazovima, dok je EQ bolji pokazatelj uspeha na radnom mestu i koristi se za prepoznavanje lidera, dobrih timskih igrača i ljudi koji najbolje rade sami.
Tradicionalni testovi inteligencije mere veštine poput vokabulara, veštine čitanja, pamćenja, logike ili matematičkih veština. Istovremeno, emocionalni koeficijent ispituje potpuno različite aspekte inteligencije, kao što su: empatija, emocionalni vokabular, unutrašnja motivacija i način na koji regulišemo svoje emocije.
Da li se EQ može učiti?
Deo EQ predstavlja urođene veštine, dok se drugi deo može naučiti, poput imenovanja i rukovanja emocijama ili odgovaranja na emocionalne potrebe drugih.
Zašto je EQ važan za dete?
Postoji veliko istraživanje, na osnovu kog se došlo do zaključka da emocionalna inteligencija pomaže u svim oblastima života.
KAO I SVE DRUGO, RAZVOJ VISOKOG EQ POČINJE KOD KUĆE.
EQ može pomoći vašem detetu da uspostavi uspešne veze i donese zdrave procene kasnije u životu. Koliko su važna akademska postignuća, EQ je isto toliko važan, koliko i moramo da shvatimo da bismo morali pripremiti svoje mališane za stvarni svet koji ga okružuje.
POMOZITE SVOJOJ DECI DA URAVNOTEŽE RAZVOJ IQ I EQ SVAKODNEVNIM AKTIVNOSTIMA.
S ljubavlju, Bojana

DA LI SU EMOCIJE KOD DECE ISTE KAO EMOCIJE KOD ODRASLIH?

Dečije emocije se po mnogo čemu razlikuju od emocija odraslih. U ostatku teksta saznajte.
Jedna od osnovnih razlika jeste razlika u ispoljavanju emocija. Odrasli su već usvojili određene obrasce ponašanja i vid samokontrole za regulisanje emocija. Dečije emocije su jednostavne, kratke, spontane i snažne i dete ih odmah izražava, ukoliko nema neku barijeru. Detetu nije lako kao odraslom, da prepozna vlastitu emociju i fizičku reakciju, koja je prati. Dečije emocije se vremenom sve više diferenciraju u kontaktu sa svojom socijalnom sredinom. Kada kažemo da su dečije emocije snažne, mislimo na intenzitet njegovih emocija, koliko brzo i jako ono reaguje. Dete često ne ume da sakrije proživljenu emociju, za razliku od odraslog, kome je mnogo lakše da je suzbije, odnosno kanališe i prilagodi situaciji u kojoj je. Dečije emocije imaju prednost u tom pogledu, da su česte, jednostavne i kratke, jer ne iziskuju potrebu sputavanja nego su spontane, dok kod odraslih to i nije baš slučaj. Upravo jer deca otvoreno pokazuju svoje emocije, dok još nemaju razvijenu potrebnu samokontrolu, nama odraslima, pogotovo roditeljima olakšava uvid u njihovo stanje, kako se osećaju, kako reaguju na svet oko sebe.
Emocionalni razvoj je jedan od najvažnijih procesa u razvoju čoveka. Potrebno je da se kroz naše odrastanje učimo regulaciji svojih emocija, jer ćemo ih tada moći maksimalno koristiti, kao i sve druge sposobnosti i veštine, koje idu uz to.
S ljubavlju, Bojana

KARAKTERISTIKE NISKE I VISOKE EMOCIONALNE INTELIGENCIJE

KARAKTERISTIKE NISKE I VISOKE EMOCIONALNE INTELIGENCIJE
Psiholog Danijel Goleman smatra sledećih 5 komponenti ključnih za emocionalnu inteligenciju:
1. Samosvest – poznavanje sopstvene emocije
2. Samoregulacija – biti u stanju da regulišemo i kontrolišemo kako reagujemo na svoje emocije
3. Interna motivacija – imati osećaj šta je važno u životu
4. Empatija – razumevanje emocija drugih
5. Socijalne veštine – biti u stanju da izgradimo socijalne veze
Emocionalna inteligencija može igrati glavnu ulogu u načinu na koji komuniciramo sa drugima. Niska emocionalna inteligencija, problem je koji može imati uticaja na širok raspon društvenih odnosa. Neki stručnjaci sugerišu da je emocionalna inteligencija u stvari možda i važnija od koeficijenta inteligencije (IQ) u određivanju ukupnog uspeha u životu. Razmislite, kada ste se poslednji put posvađali sa nekim, jer oni nisu razumeli kako se vi osećate ili ste se sukobili sa drugom osobom jer niste razumeli šta oni osećaju. U oba slučaja emocionalna inteligencija može igrati ulogu u sukobu, u osnovi. Zato je dobro znati neke od znakova niske ili visoke emocionalne inteligencije, koji nam mogu pomoći u našim odnosima sa drugima.
Znakovi niske emocionalne inteligencije:
• Agresivnost • Prezahtevnost • Egoističnost • Loš slušalac • Impulsivnost • Nedokazanost • Teško im je udovoljiti • Izbirljivost • Frustracija • Nestabilnost • Krhak ego • Praznina • Nisko samopoštovanje
Znakovi visoke emocionalne inteligencije:
• Asertivnost • Ambicioznost • Energičnost • Jaka volja • Društvenost • Aktivan slušalac • Ubedljivost • Doslednost • Svesnost • Motivacija • Uravnotežen ego • Prihvatanje • Visoko samopoštovanje
Emocionalna inteligencija utiče na mnoge aspekte života ljudi, od odgovornosti za svoje ponašanje, osećanja, odnosa prema svom biću generalno do empatičnosti, osećaja za druge ljude i obavljanja poslovnih obaveza. Ako smo u stanju da umemo regulisati svoje emocije, tada možemo maksimalno koristiti i druge sposobnosti, veštine, znanja koja posedujemo, što nam ide u prilog da se emocionalno uzdižemo na viši nivo, emocionalne inteligencije.
S ljubavlju, Bojana

OSNOVNE EMOCIJE KOD DECE I KAKO IH NEGOVATI

OSNOVNE EMOCIJE I KAKO IH NEGOVATI
Jedan od najvažnijih procesa u razvoju čoveka jeste emocionalni razvoj. Priroda dečijih emocija jeste da se brzo smenjuju. Kada govorimo o emocionalnom razvoju, taj proces je često mnogo teže pratiti u odnosu na spoznajni (kognitivni) i fizički razvoj. Zbog svoje specifičnosti zahteva određeno vreme, da bi postalo zapaženo. Emocionalne reakcije se menjaju u skladu sa našom percepcijom sveta oko nas. Emocije su oduvek bile i biće deo nas.
Osnovne emocije kod dece jesu: sreća, strah, tuga i bes. Postoje naravno i ostale, ali se one javljaju kao miks sa ove četiri emocije. Pri samom rođenju deteta postoji jedna emocija, a to je neizdiferencirano uzbuđenje, sve ostale emocije se razvijaju iz nje. Na to utiču roditelji, sredina i kultura u kojoj se dete razvija i raste.
Osnovne emocije:
1. Sreća – možemo je opisati kao uzbuđenje, poletnost, zadovoljstvo, oduševljenost, uživanje, euforija i slično. Radost je trenutno emotivno stanje, dok je sreća nešto ka čemu trajnije stremimo. Srećno dete je zdravo dete. Dečije emocije često traju dosta kratko, dok se njihovo ispoljavanje postiže razmišljanjem o događaju koji je izazvao određenu emociju. Naučnici ističu da je vrlo bitno da se obraća pažnja na detetov temperament, da li je to otvorenost, stidljivost, optimizam, pesimizam i slično, ima važnu ulogu u tome koliko će dete biti srećno. Temperament možemo objasniti kao način emocionalnog reagovanja na podražaje. Obratite pažnju na svoje dete, šta je to što ga čini srećnim. Da li je to vaše vreme, da li je to zagrljaj i poljubac, da li je to odlazak u šetnju sa vama ili čitanje priče i slično. Obratite pažnju na sitnice, koje čine život.
2. Strah – možemo poistovetiti sa osećajima poput: bojazi, nervoze, zabrinutosti, strepnje i slično. Kod beba, strah je vidljiv već od šestog meseca. Najčešći strah kod beba i dece jeste strah od napuštanja. Strah ima jednu prednost, a to je upozorenje da izbegnemo opasnost, zato nam je strah svima važan, pogotovo deci, da umeju da uspore i zastanu na moment. Deci je strah potreban da bi se štitila. Treba ih učiti da razmišljaju u opasnim situacijama, da zajedno na primeru pričate o pojedinim opasnostima, kako ih zaobići. Podstaknite svoju decu da pričaju sa vama o svojim strahovima. Bitno je da deca sagledaju kakvi strahovi su realni odnosno nerealni. Naravno, silom ne treba suočavati dete sa svojim strahom/strahovima.
3. Tuga – je emocija koja je povezana sa osećajima bola, očaja, potištenosti i slično. Potrebno je naći odgovarajući način koji će pomoći detetu da se izbori sa osećanjem kao što je tuga. Beba zaplače pri samom rođenju, ali jasniji znakovi tuge se javljaju tek otprilike u osmoj nedelji života. Deca u mnogim situacijama reaguju drugačije nego odrasli, samim tim su im i intenziteti emocija drugačiji. Nešto što nama možda nije tužno, njima jeste. Razgovarajte sa svojim detetom o nastaloj situaciju koja je prouzrokovala ovu emociju. Pokušajte da ga umirite, tako što ćete biti uz njega, pružite mu ljubav i razumevanje, za njegova osećanja. Tuga iako može biti neprijatna i nepoželjna, ona je ustvari zdrava emocija, koja se pojavljuje u situacijama kada nekoga ili nešto gubimo. Potiskivanje, koje god emocije, nije dobro, jer time dolazi do raznovrsnih propratnih psiho-fizičkih simptoma.
4. Bes – je emocija koja je usko povezana sa ljutnjom, javlja se između trećeg I šestog meseca života. Izlivi besa kod dece su česti, jer ne znaju još uspešno da se nose sa emocijama. Deca bes ispoljavaju najčešće u situacijama u kojima je sprečen njihov primaran cilj. Emocionalna potreba koja stoji iza besa, jeste da nas druga osoba čuje, odgovori na naše verbalne i neverbalne poruke. Oslobađanje besa je potrebno ne samo odraslima nego i deci, utoliko je bitno da roditelji dopuste svom detetu da se reši negativne emocije/a, naravno uz postavljene granice. Poželjno je deci govoriti da su sva osećanja dozvoljena, pa čak i bes, ljutnja, stavite se u situaciju kako je njemu, saslušajte šta ima da kaže, dete će primetiti da prihvatate i poštujete njegova osećanja. Postavite određena pitanja, da bi dete podstakli na različita rešenja.
Dečije emocije su snažne, kratkotrajne i česte. Dete ne ume da ih sakriva niti treba. Njihova osećanja su spontana i otvorena. Kako deca odrastaju, samim tim se i njihove emocije diferenciraju, počinju bolje da kontrolišu svoje emocije, socijalizacijom.
S ljubavlju, Bojana

EMOCIJE U ŠKOLSKOJ KLUPI

Školski dani su najduži periodi u našim životima. Pola života nam prođe u učenju, jedva čekamo da se završi jer nam vremenom dosadi da učimo, naročito one stvari koje nas baš i ne zanimaju. Na kraju shvatimo da nas pravo učenje tek čeka i da je životna škola ono što traje konstantno.
Sećam se i ja da je prvi školski dan bio veoma uzbudljiv. Svi smo jedva čekali da zakoračimo u taj svet odraslih. Krenuli smo hrabro u novu pustolovinu, sa mnogo želja, očekivanja i velikom torbom na leđima koja beše teža od nas jer smo poneli sve knjige koje smo imali. Kako dani prolaze, shvatamo da to i nije baš onako kako smo zamislili. Emocije se menjaju, čini nam se da nas odrasli zanemaruju. Svaki dan dolazimo u školu u nadi da će nas pitati kako smo, šta ima novo, sta smo radili kod kuće, ali umesto toga nas šamaraju druga pitanja, kao, na primer, pitanje učitelja ili nastavnika koje glasi: ’’Šta smo imali za domaći?’’ Isto tako, kada dolazimo iz škole kući, očekujemo da nas roditelji pitaju kako je bilo u školi, kako se osećaš posle današnjeg dana? Ali, nažalost, u većini slučajeva najčešće pitanje počinje sa ŠTA, umesto sa KAKO i ono glasi: ’’Šta je bilo u školi, da li je bilo ocenjivanja?’’ Naravno, roditelji ili nastavnici, ovim pitanjima u prvi plan stavljaju ponašanje deteta koje je vezano za određenu aktivnost i u skladu sa tim ga vrednujemo, a zanemarjemo onu emotivnu stranu, stranu bića, koja teži jednom novom osećaju topline. Upravo je to prvi stepenik emotivne otupelosti svakog od nas. Nažalost, živimo u takvom sistemu, gde se emocije zanemaruju. Smatram da je porodica prva karika, ali škola nije manje važna.
Najčešće tri stvari koje utiču na emocije učenika u školi su:

1. Ponašanje nastavnika

Ne postoji dete koje nije naviklo da sva pažnja bude usmerena ka njemu. Svi mi želimo da nas neguju i brinu o nama. Ponašanje nastavnika utiče na to kako će se svako dete osećati u školskoj klupi. Imala sam priliku da vidim kako učenici “gutaju knedle“ iako nastavnik nije bio toliko grub, ali, nažalost, ni toliko empatičan da proceni da je takav pristup povređivao dete. Nenamerno, ali češće i namerno, nastavnici koriste svoj autoritet kako bi kroz oštru kritiku “dozvali pameti“ učenike. Ono što je učionici 21.veka potrebno jeste jedna nova kompetencija nastavnika, a to je emocionalna kompetencija. Mnogi naučnici tvrde kako je emocionalna inteligincija nastavnika ključna u ostvarivanju vaspitno – obrazovnih ciljeva. Emocionalna kompetetnost ide zajedno sa mudrošću, takav nastavnik je u stanju da razume sopstvene ali isto tako i emocije učenika u učionici. Mnoga istraživanja pokazuju da oskudica u upotrebi emoconalne inteligencije u učionici, može dovesti do ozbiljnog problema, kao što je: neposlušnost na času, nezdrava atmosfera, neuspešno savladano gradivo i mnogi drugi. Neki od razloga mogu biti, da nastavnik zanemaruje pitanja i probleme učenika.
2. Ponašanje vršnjaka
Svesni smo koliko su vršnjaci surovi, oduvek su bili. Pamtim čak i ja, lepljenje žvake za stolicu, nazivanje pogrdnim imenima i slično. Moje mišljenje jeste da su deca danas mnogo surovija. Radeći u školi, imala sam priliku i da se uverim u isto. Najviše emotivno stradaju oni ’’nevidljivi’’ učenici koji su meta ovim ’’zvezdama’’ u razredu. Neodgovorno i bezobzirno ponašanje, ukoliko se ne primeti na vreme, može zaista da ošteti emotivni kompas svakog učenika.
3. Ocene
Čuveno pitanje: ’’Da li je bila neka petica danas?’’ je postavilo takav takmičarski duh, koji je iscrpljujuć. Svi smo se borili da dobijemo peticu, ona je bila jedini izvor našeg prihvatanja kao vrednog bića. Naša vrednost se merila brojem petica u rubrici, a da li smo na kraju sabrali sve te petice i izračunali koeficijent naše vrednosti? Naravno da nismo. Možda je trebalo, jer bismo shvatili da se naša vrednost nije povećala, možda se čak i smanjila pošto smo, na neki način, izgubili sebe. Decu ne treba učiti da je ocena karta za voz uspeha jer to nije istina. Mi ih svesno obmanjujemo, pošto time i sebe zavaravamo.. Ocene utiči na naš strah, bes, ljutnju, ne postoji emocija koja nije probuđena ocenama. Ocene tokom čitavog školovanja u velikoj meri utiču na to kako ćemo se osećati u učionici. O emocijama u školskoj glupi se ne govori baš često, mi bismo voleli da se o ovoj temi govori više. Emocionalno pismena škola je jedan korak bliže emocionalno pismenom detetu, treba krenuti na vreme. Šta je ono što je najveći utisak ostavilo na vas u školskoj klupi, vratite se u svoja sećanja i podelite sa nama, kako one lepe, ali isto tako i manje lepe, emotivno proživljene momente u školi.

S ljubavlju,
Silvana

DECA I EMOCIONALNA PISMENOST

Većina ljudi živi u emocionalno nepismenom kontekstu, koji je obojen otupelošću i nerazumevanjem. Činjenica koja nas raduje jeste da se emocionalna pismenost može naučiti, i to u bilo kojoj dobi našeg života. Ono što moramo priznati jeste da se najbolje razvija u detinjstvu. Poznato je da deca mnogo lakše nauče jezike dok su mali, a isto je i sa učenjem emocionalne pismenosti. Autoritet na polju emocionalne inteligencije, Danijel Goleman, kaže da je ovo period ’’velike šanse’’.
Deci uzrasta od rođenja do šeste godine ne možemo govoriti o teoriji ili o različitim alatima za pospešivanje emocionalne pismenosti. Srećom, već od sedme godine možemo koristiti različite kreativne pristupe i približiti im tu vrstu pismenosti. Upravo iz tog razloga, naša radionica i jeste usmerena na uzrast od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Važno je znati da deca usvajaju emocionalna ponašanja od roditelja, kao i sve drugo u životu. Roditelji su naši prvi učitelji. U nastavku teksta ćemo dati neke smernice roditeljima, kako bi na vreme mogli da krenu u ovaj proces. Naravno, treba biti svestan da niko nije savršen i da će se greške dešavati, kao i da titula „Svemogućih roditelja“ ne postoji. Ono što je važno jeste da budemo odgovorni i svesni roditelji, a to znači da uvidimo koji naš postupak remeti dečiji razvoj. Takođe, treba prepoznati koje naše ponašanje utiče da se dete oseća tužno i zbunjeno. Jednom usvojeni obrasci ili scenariji postaju programi učitani u mapu dečijeg uma. Programi su rezultat navika koje deca usvajaju posmatranjem ponašanja roditelja i drugih odraslih u svom okruženju. Mapa uma će im biti osnovni oslonac u donešenju odluka kasnije životu.

Ako se ne uradi ništa po pitanju promene loših scenarija, oni važe celog života:

 Tužno i uplašeno dete izrasta u depresivnog čoveka
 Dete koje je naučilo da potiskuje suze može postati bezosećajna osoba
 Dete koje nije naučilo da kontroliše emociju besa, postaje sklono delikventnim
oblicima ponašanja

Kao i kod mnogih stvari u životu, tako i kod emocionale pismenosti kod dece, imamo izbor. Na nama je da li ćemo izabrati ispravan ili neispravan način emocionalnog vaspitanja. Mnogi od nas su odrasli sa pogrešnim vaspitanjem emocija i to je ostavilo posledice na emocionalnu sferu ličnosti. Naši roditelji su pravili dosta grešaka, uglavnom iz neznanja. Danas je došlo vreme kada možemo neke generacijske greške ispraviti, a sve zarad sreće naše dece. A sigurni smo da svi želimo srećnu i uspešnu decu.
Objasnićemo vam ispravan i neispravn način kroz svakodnevni primer. Matija, petogodišnji dečak, pao je sa stolice kada je pokušao krišom da uzme slatkiš sa police i sada glasno plače. Dete ne plače samo zbog bola u kolenu, već i zbog osećaja posramljenosti jer je uhvaćen u svom poduhvatu. Pogrešan način ~ Otac dolazi i govori Matiji: „Ne smeš biti takav plačljivko, gori si od svoje sestre, cmizdriž tu kao curica.“ Matija, naravno, i dalje plače jer je zbunjen ali sada i pokušava da potisne suze što ne može jer ga koleno boli. Otac nastavlja da se dere na njega.
S obzirom da otac nastavlja da govori da samo devojčice plaču, Matija stiska zube i odlučuje da ipak prestane i da proguta svoj osećaj. Otac dobacuje: „Bravo, to je moj sin.“ Ispravan način ~ Otac dolazi i uzimajući Matiju u naručje govori: „Izgleda mi kao da si se bas uznemirio. Da li si se povredio?“ Dečak kroz glasan vrisak potvrđuje svoj bol. Otac nastavlja da postavlja pitanja: „Da li si ljut na mene? Da li si hteo da dohvatis keks pa osećas krivicu?“ Otac ne pokušava da natera svog sina da prestane da plače, već mu kroz empatiju pomaže da shvati zašto je uznemiren.
Verovatno sami možete izvesti zaključak kakve će posledice na dete ostaviti prvi, a kakve drugi pristup. Pokazujte deci emocionalnu pismenost, i ona će početi da uče. Postoji nekoliko načina da pospešite emocionalnu pismenost kod svoje dece. U nastavku možete videti nekoliko smernica: – Često mazite svoju decu i govorite im kako ih volite – Postanite aktivni slušalac želja vašeg deteta, čak i kada vam zvuče luckasto – Budite iskreni i otvoreni – Pokažite razumevanje za njihove strahove i naučite da predosetite kada se boje i zašto – Čitajte im emocionalno pismene knjige, gledajte takve filmove i crtane… – Naučite ih da imaju pravo da kažu ako im se nešto ne dopada, pa čak i kada vama to ne ide u prilog – Budite strpljivi, istrajni i dosledni
Nije teško biti emocionalno pismen roditelj. Sve što je potrebeno je malo volje i rada na sebi, ništa više. Buditi svesni da jednom dobro naučena veština ostaje za ceo život. Niko od nas nije zaboravio kako se hoda ili vozi biciklo, a toliko smo puta padali. Ovo nije kvantna fizika i matematika korena i dijagrama, ovo je jednnostavna formula, koja dolazi iz srca svakog od nas. Svako je poseduje, samo je važno da je probudite i osvestite, a onda će vam odgovori na neka nejasna pitanja dolaziti sama od sebe. Verujte nam, probajte i slobodno nam pišite utiske. Pred kraj, evo nekoliko zapovesti Klod Štajnera, iz knjige ’’Školovanje srca’’

10 Emocionalnih zapovesti


1. Neka ljubav bude središte vašeg emocionalnog života.

2. Emocionalna inteligencija zahteva da ne lažete i ne prićutkujete.

3. Zauzmite se za svoja osećanja i želje.

4. Emocionalna pismenost zahteva da ne igrate igre moći sa drugim ljudima.

5. Ne dozvolite da neko igra igre moći sa vama.

6. Tuđe ideje, osećanja i želje poštujte kao svoje.

7. Izvinite se i ispravite svoje greške.

8. Ne prihvatajte lažna izvinjenja.

9. Jednako volite sebe, druge i istinu,

10. Sledite ove zapovesti najbolje što umete.

Neki od vas su možda čuli za ove zapovesti, a neki ih čitate prvi put. Kako god, Štajner ističe da one ’’ipak nisu uklesane u kamenu’’.U svakom slučaju, ponavljanje je majka znanja.Savladajte ovih deset zapovesti, a onda učite i decu o tome. I naravno podelite ih sa dragim ljudima.
S ljubavlju Silvana

EMOCIJE I EMOCIONALNA INTELIGENCIJA (EMOCIONALNA PISMENOST)

Reč emocija potiče od latinske reči motus, što znači pokret. Prema nekim teorijama, one su stanja osećanja koja rezultiraju fizičkim i psihološkim promenama koje utiču na naše ponašanje. Čuveni psiholog i pisac, Danijel Goleman pod emocijom podrazumeva “osećanja i raznolika mišljenja, psihološka ili biološka stanja i raspon raznovrsnih mogućnosti ponašanja”. Emocije se dakle kreću, neprekidno se smenjujući u nama. Zoran Milivojević govori o emociji kao transakciji i ističe kako svaka emocija nosi odgovarajuću poruku i da očekuje reakciju.
Emocije se sastoje od tri komponente: fiziološke, izražajne i subjektivne. Fiziološka komponenta priprema organizam za adekvatno reagovanje, izražavanjem se obavlja neverbalna komunikacija, a preko doživljaja spoznajemo u kakvom smo stanju. Emocije se dele na: osnovne, složene, prijatne i neprijatne. Osnovne emocije su urođene reakcije na draži. Smatra se da postoji šest osnovnih emocija, a to su: sreća, tuga, strah, bes, gađenje i iznenađenje. Emocija je okarakterisana intenzivnom mentalnom aktivnošću kao i određenim stepenom zadovoljstva ili nezadovoljstva. Emocije su kompleksne. Imaju svoju adaptivnu i komunikativnu funkciju. Ljudski mozak je sedište emocija.
Svakodnevno svako od nas oseća neku emociju ali ih i različito ispoljavamo, kao što nam je i intenzitet emocionalne reakcije drugačiji. One imaju značajnu evolutivnu funkciju u našim životima. Dakle, one služe da nas pokrenu na određena ponašanja, akciju. Neophodne su za naše funkcionisanje i preživljavanje. Naše emocije su šarolike u zavisnosti od toga šta nam je u životu značajno i u skladu sa tim i ispoljavamo. Emocije nam pomažu da se povežemo kako sa sobom tako i sa drugim ljudima, da se bolje razumemo. Da otkrijemo šta želimo, da naučimo da ih osluškujemo i uvažavamo. Isto tako emocije treba da održavamo načinom razmišljanja, da pored toga što naučimo da ih razumemo isto tako naučimo da ih kontrolišemo.

Emocije nam pomažu da se povežemo kako sa sobom tako i sa drugim ljudima, da se bolje razumemo.

Emocije će uvek biti deo nas i njihovo zabranjivanje ili potiskivanje nije prirodno. Naše emocije su indikatori onoga što se dešava u nama. Ukoliko ih ne ispuštamo one mogu postati toksične. Mogu da nas i te kako ograničavaju i da nam smetaju. Da nam oduzimaju snagu i energiju. Emocije su tu da ih doživimo. Dakle ne postoje pozitivne i negativne emocije, već prijatne i neprijatne i adekvatne i neadekvatne. Emocije su naše reakcije. Mi smo odgovorni za sopstvene emocije i način njihovog izražavanja. Time vidimo koliku moć imaju na kvalitet naših života. To nam nameće potrebu za emocionalnom pismenošću kod svakog pojedinca.
Naše emocije su indikatori onoga što se dešava u nama.
Svako od nas je emocionalno inteligentan ali ne i emocionalno pismen. Emocionalnu inteligenciju predstavlja sklop više sposobnosti – sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenost i sposobnost empatije. Emocionalna inteligencija nije suprotna, već samo različita, komplementarna sposobnost u odnosu na racionalnu inteligenciju. Emocionalna inteligencija je već prisutna u svakom pojedincu, samo na njoj treba raditi i razvijati je. Veština koja se uči. Veština prepoznavanja svojih i tuđih emocija jeste upravo emocionalna pismenost. Pojam emocionalne pismenosti je prvi razvio i upotrebio transakcioni analitičar Klod Štajner. On je istakao kako je emocionalna pismenost, emocionalna inteligencija zasnovana na ljubavi.
Emocionalna inteligencija je veština koja se uči. Prepoznavanja svojih i tuđih emocija jeste upravo emocionalna pismenost.
Emocionalna pismenost nam pomaže da upravljamo svojim emocijama. Da znamo kako, kada i gde da ih izrazimo i kako one utiču nas nas i druge. Kada je pojedinac sposoban da imenuje osećanje koje doživljava i da svoje emocionalno stanje poveže sa određenim događajem, tada pokazuje emocionalnu pismenost. Da znamo uspešno da rešavamo konflikte i da kanališemo neprijatne emocije. Osobe koje imaju ove sposobnosti i veštine imaju mnogo veće šanse za postizanje uspeha, kako na ličnom tako i na profesionalnom planu. Što ukazuje na značaj ove tematike, svakog od nas.
S ljubavlju Bojana